Теорија звана „Велико сажимање“ (у енглеској литератури Big Crunch), подразумијева да ће се због количине материје (и тамне материје, као и тамне енергије)
Свемир почети скупљати и приближавати се поново тачки сингуларитета, те
ће на крају постати мјесто енормних температура и зрачења. Ова теорија
допушта да се из таквог сажимања поновно у праску развије нови Свемир, али то је тек спекулација.
Средином 1950их година, постојала је и теорија „сталног стања“, чији је главни заговорник био астроном Фред Хојл, но каснијим мјерењима позадинског зрачења и црвеног помака удаљених галактика та је теорија ипак остала само лијеп покушај да се објасни Свемир. Према истој, Свемир се заиста шири, али у вакууму се стално и спонтано стварају нове честице.
Средином 1950их година, постојала је и теорија „сталног стања“, чији је главни заговорник био астроном Фред Хојл, но каснијим мјерењима позадинског зрачења и црвеног помака удаљених галактика та је теорија ипак остала само лијеп покушај да се објасни Свемир. Према истој, Свемир се заиста шири, али у вакууму се стално и спонтано стварају нове честице.
Нема коментара:
Постави коментар